Ruže su plave, ljubičice crvene

Hiya.

Mislim da je naziv mog posta direktno povezan sa rasporedom stvari u mojoj glavi.
Nedelja koja je na izmaku je bila prilično iscrpljujuća za moj mozak, srce i snagu. Ide tromesečje, kao što znate, što znači da nas napadaju sve vojske, sa raznoraznim oružjem. Tone gradiva pritisnu naš mozak koji teži jedva kilo i po, pa zamislite to.
Ali da se ne žalim, šta god da je bilo, sada je iza, a u sudbonosnoj sledećoj nedelji mi poželite sreću.

Današnji dan je bio tako 'ne znam šta ću sa sobom'. Ustala sam rano, obukla previše garderobe, a kada sam odlučila da nešto od iste odvojim sa strane, počela je kiša. Malo je reći da sam mrzovoljna ceo dan.

U ovom postu želim da, pre svega, ispoštujem svoju dragu čitateljku i 'koleginicu' Katie, koja me je nominovala za Common white girl tag. Međutim, pošto nisam sigurna kako se rade ovi izazovi, moraću da se još malo konsultujem sa njom.

Za danas nisam pripremila nikakve fotografije, kao što imam običaj, pre svega, zato što ne pišem post na svom računaru, a drugi razlog je zato što sam bila pomalo lenja, pa ni nemam baš neke vrh fotografije.

Kada budem imala vremena, tj, kada me škola ne bude ugnjavila, poradiću na dizajnu svog bloga, kao i na stalnim temama koje će svima biti interesantne. Možda će se tu naći i neki outfit post, book post i nešto tome slično.

Danas ću da komentarišem svoju početnu stranu na Fejsbuku i gluposti koje se tu mogu naći. Nisam pronašla inspiraciju ni u čemu drugom, jer su Fejsbuk obaveštenja sve što čujem trenutno.
Dakle:
-Pre svega, nerviraju me ovi novi 'testovi' koji su se pojavili. Na osnovu tvog Fejsbuk profila, neki čika tamo zna koliko si ti kreativna, ko ti je najbolji drug i šta ćeš da budeš za deset godina. To može da bude zanimljivo pod uslovom da si sa društvom koje se smorilo dovoljno i koje ne mrzi čak ni da čeka učitavanje nekog glupog, 100% netačnog testa. Ali svejedno, ne vidim ni zašto bi bilo zanimljivo deliti to sa drugim ljudima.
-Drugo što me nervira su brojne dnevne doze i zanimljivosti koje kopiraju jedni druge i obaveštavaju nas o apsolutno istim stvarima. Tako da apelujem na sve ljude koji požele da pokrenu slične stranice, da se bar potrude da pronađu nešto što mi nije već triput pisalo na početnoj.
-O tome koliko me nerviraju predložene objave, bolje da i ne pričam. One su možda i najiritantnije od svega. A korisne su u 0,1% slučajeva.
-A četvrta stvar koja me nervira je moja pamet od pre dve godine, koliko imam Fejsbuk i neizmerna želja da lajkujem što je moguće više stranica koje mi nisu korisne nimalo. Tako sam u lajkovanim stranicama pronašla neke fudbalere, za koje ne znam ni da postoje, brojne kuvaj sa nama stranice, a jedino što znam da kuvam je kafa i tome slično.
Poenta moje priče je da se Fejsbuk zaglupio. A razmislite. Ako nas zaglupljuje od kad postoji, a sada je počeo i sam sebe da uništava, šta li će tek onda biti s nama? Hah.

A do sledećeg vikenda želim da vas pozdravim. I poželim samo da budete srećni, a vi znate šta to znači.

Vaša N.

Ajm bek

Ove večeri sam poželela da se divim svojoj lenjosti. Onda sam sela i zapitala se čemu to treba da se divim... Aha, da. Na letnjem raspustu sam počela nešto što nisam završila.
Tako je nastao ovaj post.

Za moju lenjost, u stvari, ima opravdanja. Mi, propali blogeri, moramo nečega da se odreknemo u životu:
a) društva
b) dobrih ocena
c) bloga
Ja se nekako odlučih za odgovor pod c). Iako nisam ni razmišljala o tome. I nisam analizirala. Jednostavno sam napustila ovo udruženje blogera i to je bilo to.
Ali ipak se vratih.

Pre svega, pre samog vraćanja, naišla sam na nešto za šta pre nisam čula. Podrška prijatelja. Moji prijatelji su, u stvari, mene podržali, da nastavim sa pisanjem, jer im se svidelo to što radim. To me je oduševilo. Tako da... Hvala vam, dragi prijatelji.

'Ti beše voliš da slikaš nebo i to?'

I tako. Moj život se nastavio u nešto drugačijem ritmu. Nova školska godina, nove šanse, novi ljudi. Teško je navići se, ali još teže biti nenaviknut. Novi ljudi ostavljaju nove otiske i nove utiske, a brišu stare. Nove šanse se trude da budu propuštene i ostavljene, ali se za njima grabi i trči i čuvaju se kao malo vode na dlanu. Nove zvezde zatrepere kada se spusti mrak, ali po dnevnom svetlu su slabo vidljive, pa mi je vid malo oslabio. Trudim se. Sve u svemu.

Čovek ne mora svaki dan svog života da napravi po jedan korak unapred, samo treba da se potrudi da ne napravi jedan unazad. Neuspeh iz prvog pokušaja ne znači da je sve izgubljeno i da je život gotov. To samo znači da je zid na koji si naišao nešto veći od tih merdevina koje si poneo. A da se ide dalje mora. Sagradi nove merdevine. I budi siguran u njih iako su klimave. Jer, nesigurnost je kao gravitacija. Uvek vuče dole, na dno. Ali da je gravitacija toliko jaka, mi bismo po zemlji puzali, a ne hodali uspravno. Ne dozvoli da te išta sputa. Svaki čovek koji veruje je jak čovek.

Dnevna doza motivacije za mene i ljude meni slične.
(s obzirom da slične stranice na fbu ne motivišu nego dele linkove tipa: 'tamara polugola u kupatilu VIDEO'

Na ovom svetu bi bilo mnogo lakše samo kada ljudi ne bi osuđivali jedni druge. U to sam apsolutno sigurna.

A večeras sam raspoložena za random izjave, pre svega zato što sa tva dopire zvuk zanimljivog filma, fejsbuk je pun ljudi, a i na trač vebsajtovima ima šta da se pročita. I onda tako gledam na tri strane i ne znam ni šta da kažem, ni šta da mislim. A ovo Parada nije za mene. Tu se podelim na 34 osobe i posvađam se sa samom sobom. Ne bih ni da komentarišem.

Ovaj post će biti kratak, jer je post povratka. Nadam se da ću sada uspeti da bar svakog vikenda napšem po jedan post, a kada mi obaveze dozvole, i više. Hvala svima koji su ostali uz mene i onima koji mi se tek sad pridružuju.
Šaljem vam mnogo poljubaca.

Vaša N.