Ajm bek

Ove večeri sam poželela da se divim svojoj lenjosti. Onda sam sela i zapitala se čemu to treba da se divim... Aha, da. Na letnjem raspustu sam počela nešto što nisam završila.
Tako je nastao ovaj post.

Za moju lenjost, u stvari, ima opravdanja. Mi, propali blogeri, moramo nečega da se odreknemo u životu:
a) društva
b) dobrih ocena
c) bloga
Ja se nekako odlučih za odgovor pod c). Iako nisam ni razmišljala o tome. I nisam analizirala. Jednostavno sam napustila ovo udruženje blogera i to je bilo to.
Ali ipak se vratih.

Pre svega, pre samog vraćanja, naišla sam na nešto za šta pre nisam čula. Podrška prijatelja. Moji prijatelji su, u stvari, mene podržali, da nastavim sa pisanjem, jer im se svidelo to što radim. To me je oduševilo. Tako da... Hvala vam, dragi prijatelji.

'Ti beše voliš da slikaš nebo i to?'

I tako. Moj život se nastavio u nešto drugačijem ritmu. Nova školska godina, nove šanse, novi ljudi. Teško je navići se, ali još teže biti nenaviknut. Novi ljudi ostavljaju nove otiske i nove utiske, a brišu stare. Nove šanse se trude da budu propuštene i ostavljene, ali se za njima grabi i trči i čuvaju se kao malo vode na dlanu. Nove zvezde zatrepere kada se spusti mrak, ali po dnevnom svetlu su slabo vidljive, pa mi je vid malo oslabio. Trudim se. Sve u svemu.

Čovek ne mora svaki dan svog života da napravi po jedan korak unapred, samo treba da se potrudi da ne napravi jedan unazad. Neuspeh iz prvog pokušaja ne znači da je sve izgubljeno i da je život gotov. To samo znači da je zid na koji si naišao nešto veći od tih merdevina koje si poneo. A da se ide dalje mora. Sagradi nove merdevine. I budi siguran u njih iako su klimave. Jer, nesigurnost je kao gravitacija. Uvek vuče dole, na dno. Ali da je gravitacija toliko jaka, mi bismo po zemlji puzali, a ne hodali uspravno. Ne dozvoli da te išta sputa. Svaki čovek koji veruje je jak čovek.

Dnevna doza motivacije za mene i ljude meni slične.
(s obzirom da slične stranice na fbu ne motivišu nego dele linkove tipa: 'tamara polugola u kupatilu VIDEO'

Na ovom svetu bi bilo mnogo lakše samo kada ljudi ne bi osuđivali jedni druge. U to sam apsolutno sigurna.

A večeras sam raspoložena za random izjave, pre svega zato što sa tva dopire zvuk zanimljivog filma, fejsbuk je pun ljudi, a i na trač vebsajtovima ima šta da se pročita. I onda tako gledam na tri strane i ne znam ni šta da kažem, ni šta da mislim. A ovo Parada nije za mene. Tu se podelim na 34 osobe i posvađam se sa samom sobom. Ne bih ni da komentarišem.

Ovaj post će biti kratak, jer je post povratka. Nadam se da ću sada uspeti da bar svakog vikenda napšem po jedan post, a kada mi obaveze dozvole, i više. Hvala svima koji su ostali uz mene i onima koji mi se tek sad pridružuju.
Šaljem vam mnogo poljubaca.

Vaša N.