Hello peeps.
Ja sam ovih dana razočarala samu sebe. Počnem nešto, a onda ne nastavim sa istim. Počnem da pišem, planiram, planiram, planiram. I ništa. Iako sam obećala sebi. Koliko nisam pisala? Dve nedelje? Potpuno ja. Potpuno neodgovorna ja. Ali ipak, mislim da imam opravdane razloge (ili sam ih bar sebi opravdala). Oh well.
Ljudi moji, kakva je vrućina! Ne može da se diše. Danas pomalo duva vetar, ali i on je topao. Prosto ne znaš kako da se o'ladiš. A zamislite tek mene, koja po ovoj vrućini pije topao čaj (?!), ko zna zašto. Zimus, kad sam trebala da pijem čaj, jurila sam hladne i gazirane napitke, gojila se od istih, a sada sedim, pijem čajeve i znojim se. Potpuno kontradiktorni postupci.
Ja imam dve, vrlo važne, obaveze na ovom blogu. A to su dva challenge-a, iliti izazova. July Photo Challenge (iako july prolazi) i 30 day challenge (čitaj: trti dej čelindž). Dakle, što se tiče džulaj čelindža, tek smo na
#day3 koji kaže #yellow...
A 30 day challenge kaže da danas treba da vam kažem nešto o sebi. (ja sam u stvari sanjala da sam ovo pisala, jer sam bila preopterećena mišlju da sam zapostavila blog.)
Pa, ovako. Ja sam jedna zbunjena tinejdžerka koja živi u svetu snova i nadanja. Ponekad provirim napolje, steknem par pravih prijatelja, pa ponovo zatvorim vrata neuredne sobe po kojoj su pobacani nemogući snovi i propuštene šanse. Ne, nisam depresivna, kao što se činim, samo sam ponekad previše svesna situacija u kojima se nalazim, pa preteram u razmišljanju i krenem ka litici ispod koje se nalazi provalija pesimizma. Ali nisam upala u nju nijednom, uvek me neko povuče natrag i trgnem se. Ali videla sam kako je dole, pa se ponekad toga prisećam.
I tako. Pomalo sam umetnička duša. Prilagođavam se u sredinu. Volim da čitam i volim da pričam. Volim da slušam ljude i volim da slušam muziku. Interesantna sam, ukoliko mi je i sagovornik interesantan. Umem i da preteram sa brbljanjem, kao sad. U suštini, to je to.
Nadam se da vam je današnji dan lep. Iako je užasno toplo i nemoguće za funkcionisati negde do 18-19h, trudim se da ne kukam zbog vrućine (i da pijem što toplije čajeve...).
U ime dobrog raspoloženja, jedna lepa pesma, napisana rukom Alekse Šantića.
Čekanje
Koliko je sreće u časima ovim,
Kad se mjesec rađa na plavoj visini,
Kada slavuj peva negdje u daljini
I razgara srce plamenima novim!
Ovdje drvlje staro duge sjenke baca,
U našoj rijeci brdo se ogleda;
Dođi, jer mi srce više mira ne da -
Ja sam žedan, draga, tvojih poljubaca.
Ne moli se tamo, pred ikonom starom!
Ovdje u slobodi, pred nebom- oltarom,
sa koga nam Gospod o milosti zbori,
Dođi, da zajedno molimo nas dvoje:
Ja ću sve da ljubim, oči, usne tvoje,
A ti strepi, dršći i sa mnom izgori.
Negde polovinom avgusta, tačnije, kad se vratim s mora, pokrenuću instagram akciju, ali o tome ću pričati kad dođe vreme. Mislim da još nije vreme da otkrivam mnogo o sebi.
Hvala vam, ljudi, što me podržavate, hvala vam što ste uz mene. Dajete mi snagu i volju da nastavim dalje.
Ležite zadovoljni i budite se nasmejani!
Vaša N.
Ja sam ovih dana razočarala samu sebe. Počnem nešto, a onda ne nastavim sa istim. Počnem da pišem, planiram, planiram, planiram. I ništa. Iako sam obećala sebi. Koliko nisam pisala? Dve nedelje? Potpuno ja. Potpuno neodgovorna ja. Ali ipak, mislim da imam opravdane razloge (ili sam ih bar sebi opravdala). Oh well.
Ljudi moji, kakva je vrućina! Ne može da se diše. Danas pomalo duva vetar, ali i on je topao. Prosto ne znaš kako da se o'ladiš. A zamislite tek mene, koja po ovoj vrućini pije topao čaj (?!), ko zna zašto. Zimus, kad sam trebala da pijem čaj, jurila sam hladne i gazirane napitke, gojila se od istih, a sada sedim, pijem čajeve i znojim se. Potpuno kontradiktorni postupci.
Ja imam dve, vrlo važne, obaveze na ovom blogu. A to su dva challenge-a, iliti izazova. July Photo Challenge (iako july prolazi) i 30 day challenge (čitaj: trti dej čelindž). Dakle, što se tiče džulaj čelindža, tek smo na
#day3 koji kaže #yellow...
Pa, ovako. Ja sam jedna zbunjena tinejdžerka koja živi u svetu snova i nadanja. Ponekad provirim napolje, steknem par pravih prijatelja, pa ponovo zatvorim vrata neuredne sobe po kojoj su pobacani nemogući snovi i propuštene šanse. Ne, nisam depresivna, kao što se činim, samo sam ponekad previše svesna situacija u kojima se nalazim, pa preteram u razmišljanju i krenem ka litici ispod koje se nalazi provalija pesimizma. Ali nisam upala u nju nijednom, uvek me neko povuče natrag i trgnem se. Ali videla sam kako je dole, pa se ponekad toga prisećam.
I tako. Pomalo sam umetnička duša. Prilagođavam se u sredinu. Volim da čitam i volim da pričam. Volim da slušam ljude i volim da slušam muziku. Interesantna sam, ukoliko mi je i sagovornik interesantan. Umem i da preteram sa brbljanjem, kao sad. U suštini, to je to.
Nadam se da vam je današnji dan lep. Iako je užasno toplo i nemoguće za funkcionisati negde do 18-19h, trudim se da ne kukam zbog vrućine (i da pijem što toplije čajeve...).
U ime dobrog raspoloženja, jedna lepa pesma, napisana rukom Alekse Šantića.
Čekanje
Koliko je sreće u časima ovim,
Kad se mjesec rađa na plavoj visini,
Kada slavuj peva negdje u daljini
I razgara srce plamenima novim!
Ovdje drvlje staro duge sjenke baca,
U našoj rijeci brdo se ogleda;
Dođi, jer mi srce više mira ne da -
Ja sam žedan, draga, tvojih poljubaca.
Ne moli se tamo, pred ikonom starom!
Ovdje u slobodi, pred nebom- oltarom,
sa koga nam Gospod o milosti zbori,
Dođi, da zajedno molimo nas dvoje:
Ja ću sve da ljubim, oči, usne tvoje,
A ti strepi, dršći i sa mnom izgori.
Negde polovinom avgusta, tačnije, kad se vratim s mora, pokrenuću instagram akciju, ali o tome ću pričati kad dođe vreme. Mislim da još nije vreme da otkrivam mnogo o sebi.
Hvala vam, ljudi, što me podržavate, hvala vam što ste uz mene. Dajete mi snagu i volju da nastavim dalje.
Ležite zadovoljni i budite se nasmejani!
Vaša N.
Нема коментара:
Постави коментар