Helou pips.
Kako ste? Šta radite? Ima li nešto novo? Kako ljubav? Kako šk... a, da, nema škole.
Ja sam evo, srednje žalosno, ležim i slušam reprizu Audicije, a kucam ovo za šta se nadam da vam je zanimljivo. O ljubavi bolje da ćutim, a škole nema, kao što rekoh.
Danas je dan bio negde po mom ukusu, malo je duvao vetar, a ipak je bilo sunčano. Telefon, televizor i laptop sam malo koristila. Sedela sam u dvorištu i čitala. A šta sam čitala? Saznaćete u sledećem postu.
Malo sam putovala i bilo mi je muka od silnih krivina. I shvatila sam da uživam u prirodi isključivo kada idem peške, u prevoznim sredstvima je bezveze.
Takođe, danas sam upoznala divnu devojčicu na instagramu, želim da joj se zahvalim što mi je ulepšala dan.
To bi bio 30 day challenge, #day3.
Sada je 23:12, ja post neću završiti za najmanje sat vremena. Treba da ustanem u 7 ili malo pre. Biću jako naspavana i jako raspoložena. Žalim ljude koji će provesti sa mnom jutro.
Tema današnjeg posta je i moj lični moto i nešto čime se vodim u životu. Nažalost je tako, ali ipak živimo u nekom čudnom svetu, gde je, ipak, najlakše, biti nepoverljiv, jer kako da znaš ko je kakav. Kako da poveruješ čoveku koga si tek upoznao? Kako? Lako. Evo, na primer ja, ja ne verujem ljudima koje ne poznajem. Tek kada se vežem, ja poverujem. A vezujem se brže nego što jedem. (Za stolom uvek prva završim, zamislite tek onda kako se brzo vezujem). I tako, ljudi me uvek tako lepo razočaraju i shvatim da ne treba da se vezujem. I obećam sebi da neću. I naravno da uvek to ponovo uradim.
I onda, tako, prevarimo se. Potpuno, apsolutno. Poverujemo. Damo sebe. Damo svo poverenje ovog sveta. Zavolimo skroz. Izigraju nas. Nastavimo dalje. I sve se samo ponavlja. Beskonačno. Krug. Osmica.
Ali mislim da ću ovde da stanem. Da ne bih nekoga uvredila. Da ne bih uvredila sebe. Da se ne bih slomila u potpunosti.
Samo, zapamti. Ne veruj odmah i sad. Ne veruj brzo. Ne veruj svakome. Ne veruj uvek.
Izvinite na kratkom postu. Oči su mi sklopljene.
Vaša N.
Kako ste? Šta radite? Ima li nešto novo? Kako ljubav? Kako šk... a, da, nema škole.
Ja sam evo, srednje žalosno, ležim i slušam reprizu Audicije, a kucam ovo za šta se nadam da vam je zanimljivo. O ljubavi bolje da ćutim, a škole nema, kao što rekoh.
Danas je dan bio negde po mom ukusu, malo je duvao vetar, a ipak je bilo sunčano. Telefon, televizor i laptop sam malo koristila. Sedela sam u dvorištu i čitala. A šta sam čitala? Saznaćete u sledećem postu.
Malo sam putovala i bilo mi je muka od silnih krivina. I shvatila sam da uživam u prirodi isključivo kada idem peške, u prevoznim sredstvima je bezveze.
Takođe, danas sam upoznala divnu devojčicu na instagramu, želim da joj se zahvalim što mi je ulepšala dan.
To bi bio 30 day challenge, #day3.
Sada je 23:12, ja post neću završiti za najmanje sat vremena. Treba da ustanem u 7 ili malo pre. Biću jako naspavana i jako raspoložena. Žalim ljude koji će provesti sa mnom jutro.
Tema današnjeg posta je i moj lični moto i nešto čime se vodim u životu. Nažalost je tako, ali ipak živimo u nekom čudnom svetu, gde je, ipak, najlakše, biti nepoverljiv, jer kako da znaš ko je kakav. Kako da poveruješ čoveku koga si tek upoznao? Kako? Lako. Evo, na primer ja, ja ne verujem ljudima koje ne poznajem. Tek kada se vežem, ja poverujem. A vezujem se brže nego što jedem. (Za stolom uvek prva završim, zamislite tek onda kako se brzo vezujem). I tako, ljudi me uvek tako lepo razočaraju i shvatim da ne treba da se vezujem. I obećam sebi da neću. I naravno da uvek to ponovo uradim.
I onda, tako, prevarimo se. Potpuno, apsolutno. Poverujemo. Damo sebe. Damo svo poverenje ovog sveta. Zavolimo skroz. Izigraju nas. Nastavimo dalje. I sve se samo ponavlja. Beskonačno. Krug. Osmica.
Ali mislim da ću ovde da stanem. Da ne bih nekoga uvredila. Da ne bih uvredila sebe. Da se ne bih slomila u potpunosti.
Samo, zapamti. Ne veruj odmah i sad. Ne veruj brzo. Ne veruj svakome. Ne veruj uvek.
Izvinite na kratkom postu. Oči su mi sklopljene.
Vaša N.
Нема коментара:
Постави коментар